Љиљана Чолић рођена је 3.8.1956. године у Земуну, где је стекла основно и средње образовање. Након завршетка гимназије, уписала се на Групу за оријенталну филологију Филолошког факултета у Београду, на којој је дипломирала 1979. године.
Постдипломске студије похађала је на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, определивши се за групу Историја народа Југославије од XVI до XIX века. Магистарски рад под насловом Објављени турски дипломатички и наративни извори о Првом српском устанку одбранила је 1987. године. Докторирала је на Филолошком факултету у Београду 1994, одбранивши рад под насловом Оријенталистичко дело Глише Елезовића.
Од 1980. године запослена је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, прво као секретар Катедре за оријенталистику, а 1990. године изабрана је за асистента. Након докторирања, прошавши сва наставна звања, 2007. године изабрана је за редовног професора.
Не напуштајући професорски ангажман, од 2000. до 2004. била је посланик у Савезној скупштини СРЈ (потом Србије и Црне Горе). Током 2004. налазила се на функцији министра просвете у Влади Републике Србије. О свом политичком деловању објавила је аутобиографске књиге: О парламентарној дипломатији кроз лично искуство (Београд, 2006) и Пут – Приповест једног неуспешног министра просвете (Београд, 2005).
Аутор је више научних и стручних радова и осам књига, међу којима се посебно издвајају: Оријенталистичко дело Глигорија Елезовића (Београд–Приштина, 1996), Пећка патријаршија под управом патријарха Гаврила Другог (Трећег) (Крагујевац, 1998) и универзитетски уџбеник Османска дипломатика са палеографијом (Београд, 2005; друго издање: Београд, 2012) који се користи као обавезна стручна литература и на неким државним универзитетима ван Србије.