Филозофско-историјски аспекти Напредних рачунарских алгоритама
Уводна напомена: Због потпуног одсуства смисла услед лако доказиве апсурдности, аутор овог текста одбија да користи научно неутемељену, филозофски погрешну и надасве претенциозну кованицу „вештачка интелигенција".
Образложење уз напомену: На свету постоје само две врсте ствари/бића, како материјалног, тако и нематеријалног типа: природне и вештачке. Природне, доласком на овај свет, затичемо у нашем окружењу, и ни на један начин не учествујемо у њиховом креирању. Вештачке ствари су оне ствари које је човек направио, прави и правиће. Интелигенција је затечена, то је појам којим се описује својство природног феномена. Додавање придева вештачки испред појма који дефинише природан, затечен феномен је дрско претенциозно, неодговорно и неутемељено у елементарној логици. Дакле, појам вештачка интелигенција је на исти начин апсурдан као и појмови вештачки ваздух, вештачка вода, вештачко Сунце или вештачки Бог. Аутор овог текста је чуо за термин вештачки снег, али је и лично имао прилике да се увери да то снег – заправо није.
Из тог разлога ћу, без икаквог уласка у покушај бављења именом овог сегмента развоја технологије, а искључиво за потребе овог текста, користити термин Напредни рачунарски алгоритми, који у најширем смислу даје основ за исправније и прецизније описивање феномена који се у тексту разматра.
Промишљање и одговорно сагледавање цивилизацијско-технолошког феномена Напредних рачунарских алгоритама (у даљем тексту: НРА), ван контекста филозофско-научно-технолошког утемељења цивилизације која је тај феномен изнедрила, је погрешно и у старту осуђено на непотпуност и недореченост. Постављање било ког феномена у искључиви контекст „затечене ситуације", без потпуног разумевања његове појавне генезе, ни на један начин не може изнедрити иоле валидну предикцију онога што тај феномен може проузроковати. Ова здраворазумска теза би се дала доказивати и на логичком нивоу, али се тиме на овом месту нећемо бавити.
Филозофско-онтолошки оквир је основа за поставку било ког система, при чему овај текст подразумева употребу термина систем у најширем смислу те речи. Све је систем, од стабилних квантних структура до Универзума. Онтологија дефинише систем. Аналогија са темељима зграде је потпуна: Онтологија, као темељ науке, потпуно дефинише сав њен „распоред просторија", „носеће зидове", па чак и висину до које се у градњи једног таквог система може ићи. Онтологија на којој је базирана данашња наука, а самим тим и ова наша високотехнолошка, како сами себи волимо да тепамо, цивилизација, означена је именом Картезијанство.
Картезијанство је филозофски извор и оквир из којег извиру и у који су уоквирени практично сви мисаони процеси просечног припадника ове цивилизације. Сва данашња научна промишљања полазе искључиво од Картезијанског основа и искључиво се у том онтолошком оквиру крећу. Дакле, свако промишљање, на било коју тему, сваког припадника ове цивилизације, у мањој или већој мери, а претежно потпуно – јесте условљено картезијанским начином гледања на свет. Наша цивилизација је картезијанска, наша наука је картезијанска, наша технологија је картезијанска и „вештачка интелигенција" је иста таква. Искључиво. Другачије, када се лепо разумеју ствари – ни не може бити.
Дакле, Картезијанство, које је непуних 400 година старо, постало је извор свих мисли и погледа на природу Западне цивилизације, темељ од којег се креће у градњу науке, која затим учествује у грађењу појединца, саопштавајући му научне истине и савете струке на којима исти тај појединац базира своје мисли, одлуке и акције. Такав појединац, на тај начин васпостављен, из тако формиране условљености поима реалност и утиче на своје окружење, додатно учвршћујући општу условљеност картезијанским погледом на свет. Круг је затворен, и то јесте круг у којем се као цивилизација вртимо, и то све брже и брже, рекло би се.
Па ако је Картезијанство толико битно, можда ће неко помислити на овом месту, како је могуће да се о њему не прича у јавности, да се о њему не учи у школама, да се временски и људски ресурси не посвећују изучавању, схватању и преиспитивању нечега што је од тако суштинске важности за свако људско биће, његову ужу и ширу околину, а самим тим и цивилизацију као целину? И заиста, питање је крајње логично, чак и суштинско.
Стање је, наравно, такво, да се ништа од тога не дешава. Ако је неко и чуо за појам Картезијанство, велика је вероватноћа да заправо неће моћи да вам објасни о чему се ради. Да би апсурд био неизбежан и коначан, побринуо се наш вајни школски систем који продукује научнике који су ултимативна и свемоћна брана Картезијанства, а којима се Картезијанство у процесу образовања чак ни уз пут не спомиње, а камоли да се озбиљније промишља или проучава.
Ми људи, припадници Западне цивилизације, смо подвргнути процесу потпуног условљавања картезијанским погледом на свет од тренутка када се појавимо на овој планети. Сви до једног, без изузетка. Комплетан поглед на свет, наративи који нам се саопштавају у породици, као и цео школски систем су базирани на њему, извиру из њега, а њиме се ни на један начин не баве. Картезијанство се у нашој цивилизацији узима здраво за готово. Људи су условљени да подразумевају да то тако мора бити, и да на том нивоу, нивоу онтологије, нема шта да се преиспитује или размишља.
Такво стање је логично, ако схватимо да је, поновимо још једном, апослутно свако од нас у потпуности омеђен картезијанским филозофским оквиром. Критика Картезијанства јесте критика самог себе, усвојене нормалности начина размишљања и погледа на свет, критика корена свих наука, свих званичних парадигми, а самим тим и критика темеља наше цивилизације. А то су теме које се не обрађују у процесу стицања дипломе и наставка успешне научне каријере. Једноставно – одатле се креће, такав поглед на свет се подразумева, сви мисаони токови одатле извиру, све мисли су тиме условљене.
Условљени ум не може се ослободити условљености, јер би тиме аутоматски престао да буде условљен. Ова реченица, колико год била апсурдна у својој логици, заправо јесте тачна. Условљени ум се активно и потпуно бави одржавањем својих условљености, јер условљеност подразумева да буде управо тако како јесте, и никако другачије. Ми смо сви испрограмирани, а наш оперативни систем, у којем спроводимо различите корисничке програме и играмо игрице, зове се Картезијанство.
На овом месту не треба погрешно разумети да заједнички извори од којих све креће не постоје или не треба да постоје. Ми на овај свет долазимо да би нам нека предања, мудрости, учености, разумевања људи који су живот на овој планети провели пре нас, били предати, да од њих даље крећемо у сопствени живот и креацију. Свакако није идеја да свако ново људско биће треба да почне од потпуне нуле, без усвајања већ усвојених и освојених знања и умења претходних генерација. Суштина грађења цивилизације и јесте у томе – где ја стадох, ти продужи.
Таква почетна знања и филозофско-онтолошки оквири погледа на природу су одувек постојали и постоје, и преносе се генерацијски хиљадама година уназад, неки вероватно и знатно дуже. Одиста је чудно да се наша цивилизација потпуно препустила филозофском систему који је васпостављен пре непуних 400 година, а који у потпуности опонира свему што су „стара знања", чији писани трагови којима располаже наша цивилизација сежу хиљадама година уназад, имајући своју вишемиленијску конзистентност и протежност у практично свим претходним цивилизацијама и социјалним системима.
Ако кренемо од Веда, као најстаријег нама доступног филозофског система, лако се може уочити да је комплетна Онтологија стварности тог филозофског система базирана на нечем што се у Санскриту означава појмом Трибувана. Три Бивања, могло би бити у преводу на наш Санскриту близак језик, јер тачно о томе се ради, и то јесте то. Иза овог појма се крије схватање да је цео свет, реалност, Универзум – тројединствен, и да се, у онтолошком смислу, састоји од ТРИ света, три узајамно потпуно прожимајуће целине. Филозофија, Математика и Физика – три науке, четврта једноставно не постоји, све остале науке су изведене из ове три примарне дисциплине. Дух, Душа и Тело.
Траг ове Тројединствене/Трипартитне онтологије је врло јасан кроз историју, чак и овакву каква нам је тренутно доступна. Преко Питагоре, па до Платона, наши преци из нешто јужнијих крајева су јасно промишљали и држали се Троједниствене онтологије као једине валидне. Платон, који је живео у предхришћанско време (427. – 347. п.н.е.), оставио је за собом јасан онтолошки систем три нивоа функционисања реалности:
- Извор манифестације: Примарно, Примордијално, Изворно
- Нематеријална манифестација: На нивоу физике се на овом месту уводи појам Поља. На нивоу људске егзистенције, Платон на овом месту уводи термин Психа (ψυχή), чије је једно од изворних значења појам Душе.
- Материјална манифестација: Појавно/Материјално/Физичко/Корпоријално
Када у одређеној онтологији поставите основне целине система којим се бавите, даља размишљања су усмерена на односе између тих целина и начине њиховог функционисања. На улазу у Платонову Академију је писало: „Нека не улази онај ко не разуме Геометрију". Разумети Геометрију је за Платона значило имати потпуно схватање две основне ствари. Прво је разумевање да Све јесте Геометрија, испољена кроз односе, симетрије и сличне њој припадајуће апстрактне појмове од којих се зачиње и састоји целокупна манифестација, како материјална, тако и нематеријална. Друга ствар је разумевање да се Геометрија зачиње на „највишем" нивоу Егзистенције, у Примарном/Примордијалном/Изворном. Дакле, комплетан мисаони процес нас људи, који се на много нивоа може описати геометријским сликама и односима, зачиње се ван наше физичко/корпоријалне реалности, у примордијалном домену. Свест је примарна и претходи материји, а никако обрнуто.
Ту је Извор свега, комплетне геометрије, како оне на материјалном, тако и оне на психичко/мисаоном нивоу људске егзистенције. Ако вам то није било јасно, Платон вас није хтео у својој Академији.
Дакле, у Трипартитној научној онтологији се подразумева постојање Примарног енергетског поља, чијим се покретањем последично формирају комплетна нематеријална (сва накандно изведена физичка поља) и материјална манифестација. Након таквог „покрета у примарном", хијерархијски гледано, прво се манифестује нематеријални аспект појавности, па тек за њим материјални/корпоријални. Тај примарни покрет у Примордијалној енергетској структури наша наука примећује, крстећи га симпатичним термином „Квантна пена".
На нивоу физике, актуелним речником речено, поља претходе материји, тј. материја јесте последица расподеле енергетских стања у пољима. Наравно да су везе између нивоа узајамне и повратне, те у том смислу материја по свом формирању има утицај на расподелу енергетских токова у пољима, али то не мења чињеницу да примарни пут Егзистенције јесте „одозго на доле", из примарног, преко нематеријалног до материјалног.
На нивоу људске егзистенције, свака људска идеја и мисао се зачињу кроз покрет у Примарном и одатле „спуштају" на психички ниво. То је ниво когниције, ниво емоција, снова, идеја, маште, те целог сета електромагнетних и иних зрачења која у сваком тренутку сви примамо и емитујемо. То је, дакле, ниво нематеријалног дела наше манифестације, који de facto постоји, и који се манифестује као Континуитет унутрашњег живота сваког од вас који ово читате, те уникатне форме појавности коју свако од нас појединачно у себи има и са којом се као по правилу у потпуности поистовећујемо, а која ни на један начин није материјална.
Она, опет, јесте у спрегнутом односу са материјалним нивоом појавности, али ниво психе сам по себи није материјални, већ искључиво нематеријални природни феномен.
Овај ниво се понекад назива и посреднички, при чему се посредовање односи на везу између Примарног и Материјалног. У науци која је базирана на овој врсти онтологије на том нивоу се уводи појам Поља потенцијала, како скаларних (електро), тако и векторских (магнетно), које је Максвел постулирао, и у којима још увек не долази до испољавања физичких сила које делују на материјална тела.
Дакле, у Трипартитној онтолошкој поставци, предуслов за реализацију било какве форме или акције на материјалном нивоу је зачињање примарне информације на Изворном нивоу. Тако зачета примарна информација се прво манифестује на нематеријалном нивоу, што би у случају људске егзистенције било све оно што се дешава у психичком домену појединца. Дакле, било која вештачка ствар, све што је човек икада створио, је прво морала настати као мисао, идеја, број, геометрија, слика на психичком нивоу неког појединца. Тек након тога, могућа је материјална манифестација вештачких ствари.
На том хијерархијски најнижем, материјалном нивоу, у науку се уводи појам Векторских поља сила, којима се описују стања и динамика физичких, материјалних система. Данашња наука се скоро искључиво бави управо тим нивоом – материјом, те електричним, магнетним и гравитационим силама које утичу на материјални свет око нас и односе у њему.
Зарад поенте, поновићу још једном: На овом свету постоје само две врсте ствари – Природне и Вештачке. Природне (дрво, вода, ваздух, земља...), ми људи затичемо својим доласком на ову планету, оне су на корпоријални ниво „спуштене" из Извора. Вештачке, пак, ми људи правимо – али опет кроз исти процес – од Изворног покрета, пертурбације унутар Приморадијалног, преко покрета људске психе у форми идеје или мисли, до коначног покрета у физичкој равни.
Увек три, и увек је примарни ток од Извора. Али наравно да оно што радите са током, поготово на местима близу Извора, има везе и са самим Извором – све везе између делова Трипартитног онтолошког система су узајамне и повратне. Вертикала на релацији Примарно – Нематријално – Материјално јесте пут кретања у систему базираном на Трипартитној онтологији: примарна функција наше Психе/Душе је веза са Извором, са Божанским. Тако, и никако другачије је цела ствар била новим поколењима доношена и тумачена еонима уназад. Све приче су биле на тај начин причане. Платон је целу ствар само утегао и до нас пренео лепо очувану и терминолошки постављену.
Рене Декарт (1596. – 1650.)
У Платоново време, тек нешто старији од њега, живео је и филозоф/мислилац који је остао упамћен по имену Демокрит (око 460. − око 370. п.н.е.). Демокрит је потпуно одбацио Трипартитност и креацију Универзума подвргао следећој онтолошкој поставци: Ништа осим атома (најмањих, недељивих) и празнине не постоји, а појавна реалност се формира груписањем атома унутар те исте празнине.
Дакле, креација се спроводи не одозго, вертикалом која успоставља јасне односе између три дела једне целине, већ одоздо, од ситнијег ка крупнијем. Демокрит је тако мислио и писао, на шта се директно надовезао и вероватно последњи битни атински филозоф Епикур (341. – 270. п.н.е.). После Епикура, такав онтолошки оквир, који није имао места ни у филозофској мисли надолазећег Хришћанства, наредних скоро 2000 година је сматран од стране филозофски информисаног света за ултимативну филозофску јерес. Све до појаве Декарта.
Француз. Мислим, дакле постојим. Бриљантан је ум био, одиста, заинтересован за све, жељан знања и разумевања. Мрачни средњи век, тај невероватан период у развоју човечанства о којем се причају немуште историјске приче, био је окончан. У европским земљама отпочео је хуманизам, а за њим и ренесанса. Мислиоци заинтересовани да схвате и објасне природне феномене су ницали као печурке после кише.
У својим делима, Декарт јасно саопштава да се свако постојање опет неминовно састоји од три различите супстанце, како их је називао, од којих свака има своју суштину, користећи при томе следећу терминологију: Бог, који поседује неопходно постојање; Ум, који поседује самосвесну мисао; Материја, која постоји у три димензије. Дакле, мислио је тако, писао је тако. Али му потреба за рационалном спознајом (и искључиво њом) није дала мира, па је почео, кроз процес радикалне сумње, да размишља о томе како је заправо настао овај материјални, одиста интригантни свет.
Водио се основном логиком која је за људски рацио веома лака, јасна и питка, да сваку материјалну ствар, колико год да је сложена, можемо некаквим поступцима и уз примену праве технологије растављати на све ситније и ситније делове, па онда анализом тих делова даље ићи у процес разумевања целине. Формирајући рационално-логичку базу на тај начин, Декарт је био врло спреман да прихвати Демокритовско-Атомистички начин погледа на свет. Све што је требало да се деси је да га неко са таквом онтологијом, о којој ништа није могао чути током свог интензивног младалачког школовања у језуитској школи, упозна.
Управо то је учинио данас мало помињани холанђанин Исак Бикман (1588. – 1637.), током Декартовог боравка у холандском граду Бреда, у његовим двадесетим годинама живота. И тако је Декарт, утемељен у потпуној скепси спрам свега што није „Ја Које Мисли", потпуно спреман да рашрафи свемир на најситније делове како би искључиво кроз рацио пробао да схвати целину, уредно наоружан добијеним информацијама о атомистичком погледу на свет, у једном тренутку у јавност изашао са суштински Демокритовом идејом да „недељиве куглице" својим удруживањем формирају целину.
Објекат бављења Онтологије у класичној филозофији
Објекат бављења Онтологије у класичној филозофији јесте Биће, које смо у досадашњем тексту означавали општим термином Систем. Најједноставнија и изненађујуће прецизна дефиниција Бића јесте да је оно Недељива Целина. Тројединствена онтологија подразумева разумевање да се свако Биће, са свим својим квалитетима који извиру из њега самог као Недељиве Целине, на корпоријалноим нивоу, као што смо већ напоменули, појављује из Примарног. Вертикална узрочност/каузалност је термин којим се описује поставка да се све зачиње у Изворном, да је узрок свега и увек у вертикали, тј. да сви видови нематеријалне и материјалне манифестације свој узрок/каузалитет увек и искључиво имају у Примарном/Изворном.
Ја, као људско биће, поседујем свој квалитет Недељиве Целине који, као такав, манифестујем како на материјалном, тако и на нематеријалном нивоу. Стање бића се мења у сваком тренутку (коса ми опада, испаравам увек и свуда, сврби ме брада, будан сам или спавам, осећам радост или тугу) – али у том једном и једином, садашњем тренутку, сав квалитет извире из затеченог стања бића као Недељиве Целине, не зависећи ни од чега другог.
Дакле, ружа као Биће изгледа тако како изгледа, мирише како мирише и црвене је боје искључиво и само као Недељива Целина онога што јесте. Почупајте цвету латице или га посматрајте у неком другом тренутку, и он ће поседовати промењене квалитете, али и даље остајући Недељива Целина. Биће је ток у постојању/трајању сопствене Недељиве Целине, чији се квалитети у времену мењају под утицајем околине и протока времена.
Овакво онтолошко схватање процеса настанка и испољавања квалитета Бића у појавном свету у себи неминовно садржи одредницу да се Целина никада не може схватити као скуп сопствених делова. Или, другачије речено: Квалитет Целине се ни на један начин не може до краја исправно разумети кроз процес анализе њених Делова.
Оваква онтолошка поставка је у потпуној супротности са декартовско/картезијанским, а самим тим и данашњим научним начином гледања на свет. У Тројединственој онтолошкој поставци је јасно да је тако нешто немогуће, и науци се не приступа на тај начин. Целина је више од суме Делова. Сума Делова је мање од Целине. У спознају се креће одозго, кроз вертикалу, од Примарног ка Корпоријалном.
Примарни научни метод базиран на таквој онтологији није данас опште прихваћен индуктивни, који се креће од појединачног ка општем, већ дедуктивни, који од општег иде ка појединачном. Квалитет Бића је искључиво везан за појам и стање Бића као Недељиве Целине. У таквој онтологији разумевању се не може приступити одоздо, од делова. То се, дакле, ни не покушава, јер је онтолошки бесмислено.
Разумевање мора подразумевати свест о постојању вертикале, вертикалне узрочности и узајамних односа сваког Бића/Природног система као Недељиве Целине и Извора из којег та Целина извире, и са којим је у сваком тренутку у интеракцији. Креација се креће „одозго на доле", од примарног, преко посредничког, ка материјалном, при чему и оно „доле" може утицати на креацију кроз повратне процесе који се у оквиру људске егзистенције одвијају преко посредничког нивоа Психе.
У Картезијанском начину гледања на свет, који је базиран на, у најмању руку, проблематичним Декартовим промишљањима и закључцима о начину на који природа функционише (управо је други слог презимена Декарт (у оригиналу: DesCartes) искоришћен као основ за давање имена овој онтолошкој поставци), ствари стоје дијаметрално другачије. Постанак било које појаве – Бића, искључиво зависи од материјалних, недељивих делова који ступају у односе и граде Биће.
Начин на који се они удружују је једино одговоран за квалитет Бића. Биће није ништа друго до скуп материјалних ентитета (у данашњој науци се користи термин Честица), који се својим насумичним удруживањем, кроз игру великих бројева у неопходно дугом протоку времена, удружују у различите форме и на крају формирају Живот и Свест.
У оваквом погледу на свет, материја претходи феномену Свести, који се сматра случајно „окинутим" енергетским стањем које произилази из суштински бесмислене игре на материјалном ниво|у. Управо ово јесте основа свих језивих, „научно утемељених" трансхуманистичких школа мишљења које се данас тако агресивно намећу: ако је материја случајно формирала свест кроз некакве еволутивне процесе, заиста никакве филозофске препреке нема да та иста на-материји-базирана-свест саму себе настави да унапређује кроз примену искључиво материјалних технологија.
Чип у главу, да глава боље мисли – и идемо даље, у нове радне победе, јер шта ту има да се прича, ионако је све искључиво материјално и бесмислено. Баш као што нам савремена картезијанска наука већ више од једног века упорно и доследно саопштава. А науци се веровати мора, зар не? Нема примарног, нема промисли, нема вертикалне узрочности, Картезијанство на ту страну не иде.
Оно све време остаје у хоризонтали, бавећи се искључиво временско-просторном каузалношћу материјалног нивоа, не захтевајући никакву примарну промисао у свему томе. Управо та Картезијанска премиса јесте почетна тачка потпуног и неминовног раздвајања Западне науке и цивилизације од Бога, које је спроведено у XIX и окончано у XX веку.
По питању квалитета бића, Демокрит каже: „Према конвенцији слатко, према конвенцији горко, према конвенцији вруће, према конвенцији хладно, према конвенцији боја: али у стварности – атоми и простор". Оваквим онтолошким ставом истог тренутка се укида Биће као Недељива Целина, са свим својим квалитетима који из те целине извиру.
Биће не поседује квалитет само по себи, већ се квалитет потпуно и искључиво формира у свести посматрача, кроз процес чулног опажања. Епикур иде корак даље и изненађујуће прецизно, са становишта данашње материјалистичке науке, дефинише чулна опажања као „фине материјалне отиске или сличице које се откидају од предмета, изванредном лакоћом и брзином лете по ваздуху и кроз празнину улазе у наше чулне органе, где изазивају одражаје спољашњег света".
Мислим, дакле постојим. Иако на врло суптилан начин, али у картезијанској онтологији заправо још више важи Мислим, дакле постојиш. Картезијанство све припадајуће квалитете сваког бића у потпуности условљава егзистенцијом свести посматрача, која је у стању да перцепира.
Постојање било ког бића, било које материјалне ствари са свим њеним квалитетима, Декарт суштински условљава постојањем самог Себе. У тој тачки је дошло до потпуног и нераскидивог раздвајања на Мој унутрашњи континуитет живота (Res Cogitans) и Свега осталог што је изван Мене, укључујући чак и моје физичко тело (Res Extensa).
На тај начин сви посматрамо свет, јер смо тако условљени – Картезијанство нам каже да ствари тако функционишу, а ми му беспоговорно верујемо. Ја сам Ја, а Све остало је Све остало. Ништа осим хоризонталне узрочности оличене у случајности не постоји, вертикале нема, а самим тим ни Примарног Извора, нити било какве Божје промисли.
Свако за себе, у се, на се и пода се, јер човек је човеку вук. Цивилизација преплашеног и подивљалог Ега која плута у колективној Психози – то јесте оно у чему тренутно живимо. Извор за такву ситуацију у којој се наша цивилизација de facto налази лежи управо у овој тачки ослонца Картезијанског погледа на свет.
Увођењем горе наведених филозофских премиса у Картезијанство, дакле, потпуно се поништава постојање било какве вертикале, све се спушта искључиво на корпоријални ниво у, у најмању руку, дискутабилној филозофској поставци да се анализом делова може доћи до разумевања квалитета Бића/Система као целине.
Картезијанство јесте одговорно за потпуну јаловост данашње искључиво квантитативно-материјалистичке науке, која инхерентног квалитета Бића као Недељиве Целине заправо није ни свесна. Управо то је разлог што суштинско, квалитативно разумевање било ког физичког појма данас у науци нема – не знамо шта је гравитација, шта је електрично, магнетно, шта је струја, шта је инерција. Ништа нам није јасно.
Све можемо да уситнимо, раставимо и измеримо, на нивоу квантитета добро баратамо. Али квалитативних разумевања нема апсолутно нигде. Ништа осим гомиле самодовољних шпекулација/теорија и превазиђених идеја и поставки које полако улазе у други век свог јаловог научног битисања.
Када се ствари подвргну изложеној онтолошкој анализи, јасно је да другачије не може, нити ће икада бити, докле год се картезијанство за тако нешто пита. А пита се!
За данашњег научника, било које биће/систем није ништа друго до скуп различитих атома, угљеника, водоника, кисеоника, натријума... који у свом међусобном односу и кретању у празнини/простору постају извор механичких и електромагнетних вибрација које ми људи нашим чулима осећамо и инструментима детектујемо.
И тек када наша чула приме вибрације које до нас стижу из тог сивог, спољашњег света квантитета, који сам по себи не поседује апсолутно никакав инхерентан квалитет, у мраку наших лобања, кроз материјалну игру неуронских струја, у нашој свести коју производи материјални систем звани мозак(!?) се формира реалност у којој цвет мирише и црвене је боје.
У стварном свету – тога нема! Нема мириса, нема боја, нема ничега. Само нешто што је изван Мене, који том Изван у својој свести дајем форму квалитета. Извор се од Божје промисли Картезијанством измешта на ниво случајности игре спајања честица, која се игра по принципу великих бројева и у дугом трајању времена.
Није Бог тај који дарује квалитет, квалитет се формира у нашој свести и без ње не постоји. ЈА се тиме потпуно издваја из целине. У картезијанској онтологији Бог, примарна промисао, апсолутно не мора да постоји, он се просто не узима у обзир у процесу редукционистичке спознаје.
Наравно, то и јесте разлог зашто тог истог Бога уопште нема у данашњој науци. Другачије не може бити, јер је онтолошки темељ науке тако постављен. А темељ, као што смо већ рекли, апсолутно све у даљој градњи одређује. Темељ је озбиљна ствар, са темељима се не треба тек тако играти.
Филозофски термин којим се означава овај тренутак увођења елемента шизофреније у филозофски темељ наше цивилизације је Бифуркација, који је у праксу, на овом месту, управо у тренутку потпуног „отимања" науке од стране картезијанства у првој половини XX века, увео знаменити енглески филозоф Алфред Вајтхед (1861. – 1947.). Ултимативно раскачињање од Вертикале и Целине.
Никаква вертикала, а самим тим ни Примарни извор, у Картезијанству не постоје. То јесте темељ Картезијанства, а самим тим и свих нас који смо њиме условљени, на њему одојени и њиме опремљени као информацијом са којом приступамо свим размишљањима о овом свету. О томе се једноставно не размишља – да, наравно да никаква вертикала не постоји, психологија као картезијанска наука не може познавати појам душе, и никакви посреднички нивои нису у игри у овој цивилизацији.
Бог је у музеју, а материјалистичка наука дивља у својој беспомоћности унутар филозофског оквира у који је сабијена и окована, покушавајући да од делова састави целину, да преко квантитета дође до квалитета, у чему никако не успева. Ово није шала, ово су озбиљне ствари! Са оваквим стварима се озбиљни људи, који претендују да се зову филозофи или научници, не смеју тек тако олако играти.
Са овим разумевањем долазимо и до још једног апсурда, да је Декарт као изузетно побожан човек започео историјски процес који је успео практично потпуно да разбожи ову цивилизацију и да је дефинитивно раскачи од Извора постојања.
Као што сам већ напоменуо, Декарт није био ни мало наиван тип, и било му је јасно, за разлику од данашњих научника, са чиме се игра. То је био разлог због којег је себи поставио следеће питање: Како ја заправо могу знати/тврдити да је оваква онтолошка поставка заиста исправна? Одлично питање! Поштено и битно!
Схватајући значај тог питања, одлучио је да се повуче у тиховање у један од манастира, одлучан да се из њега не врати док не дође до одговора. И тако је и било. Повукао се и није се враћао у јавност, док није добио одговор, тај чувени одговор који је записао у једној од својих Медитација. Одговор који, у парафразираном облику, гласи: Бог ми се лично јавио, и рекао да је тај начин размишљања у реду!
Буквално тако, то се десило, тако је оправдао целу ствар! Звучи невероватно, али тако је. Дакле, да се разумемо: Сви данашњи научници, који су као по правилу атеисти, који се баве науком која ни на један начин не узима Бога у разматрање, и који увођење Бога у процес разумевања сматрају непотребном и ометајућом поштапалицом, све своје идеје и размишљања утемељују у онтолошкој поставци која је оправдана од стране самог Бога! Апсурд је коначан, апсурд је озбиљан.
Питање филозофског оквира савремене науке, и то оне теоретске, фундаменталне, заправо јесте кључно питање наше цивилизације, које има директне везе са апсолутно свим процесима који се у нашем окружењу дешавају.
Оваква реченица некоме може зазвучати помало чудно: па зар кључна питања садашњег тренутка нису везана за област привреде, економије, очувања планете, здравља људи, хране, енергије, те локалне и глобалне политике која све те теме третира и усмерава.
И одиста, на први поглед, пратећи данашње медије, то заиста јесте тако – фундаментална наука се помиње веома ретко, можда у ситуацијама када дође до неког интересантног открића у астрономији или резултата експеримента у квантној физици. Фундаменталном науком се баве научници, то је тамо неки свет просечном човеку далек и имагинаран, те се одиста поставља питање зашто би она имала било какве, а поготово суштинске везе са њим.
Међутим, као и већина ствари у животу, први поглед и те како уме да завара. У том смислу, хајде да размотримо шта је то „филозофски оквир фундаменталне науке", који се краће назива – научна парадигма.
Под фундаменталном науком подразумевамо оне научне дисциплине које се баве покушајем да одговоре на базична питања која сваки иоле мислећи човек поставља сам себи од како је света и века: питања постанка и одржања свега – енергије, материје и живота. Ова питања је и наука сама себи одувек постављала и на неком нивоу на њих давала одговоре кроз своју историју.
Иста та наука је данас, у складу са картезијанским онтолошким принципом усласка у све ситније и ситније свуда и на сваком месту, потпуно расцепкана, и састоји се од великог броја дисциплина. Она научна дисциплина од које се очекује да нам да одговоре везане за материју и енергију јесте физика (и то, пре свега, атомска и квантна), док одговоре у вези настанка и одржања живота и здравља очекујемо пре свега од билогије, хемије и медицине.
Хајде да мало конкретизујемо ствари. О којим границама данашње научне мисли се заправо ради? Шта су оквири којих се савремена наука данас држи као оцвали пијанац плота, улажући огромна средства и људске ресурсе у њихово очување. Текст овог типа не допушта детаљнију анализу овако интересантног и комплексног питања, али таксативно би смо могли набројати следеће ствари:
- Универзум је настао из експлозије, након које је низом случајних процеса дошло до формирања онога што зовемо реалност. Никаква промисао, идеја или свест у процесу формирања реалности није битна или није ни постојала.
- Живот је последица случајности, настао из хаоса, у који се враћа гоњен неумитним законима ентропије.
- Све физичке појаве у Универзуму су локалне, не постоји никаква непосредна и тренутна повезаност између различитих тачака у простору. Везе између појединачних, вечито раздвојених тачака, се успостављају максималном брзином од 300.000 километара у секунди, што је највећа дозвољена брзина каузалности у Универзуму.
- Човек својом активношћу пресудно утиче на количину угљен диоксида у атмосфери, што је основни узрок еколошко-климатских проблема на планети.
- Живот се у потпуности и искључиво дефинише хемијским процесима који се у телу живог бића одвијају, на основу чега се формира искључиво алопатска медицина.
- Душа не постоји. Физичка реалност је једина реалност. Основа физичке реалности је материјална.
- Свест је продукт еволутивне организације материје који је базиран на случајности.
Када се овако таксативно наведене одреднице тренутно важеће научне парадигме укрсте са социјалним тенденцијама, већ у првом следећем кораку долазимо до четири „научно утемељена" стуба на којима почивају апсолутно сви наративи којима је изложена ова наша напаћена цивилизација:
- Ајнштанизам: Филозофско-научно-морални релативизам (Све је релативно, а самим тим и дозвољено. Апсолут не постоји.)
- Дарвинизам: еволуција као случајан процес базиран на природном принципу селекције (јачи има право да тлачи)
- Макијавелизам: Циљ оправдава средства
- Еугеника: (неки људи јесу бољи и вреднији од неких других)
И ето нас, у свега два корака од наизглед не толико битних научних питања, до свега онога што су утемељења апсолутно свих наратива који нам се пласирају кроз школу и медије, породицу и друштво, од првог дана ступања на ову планету.
Размислите! Не постоји апсолутно ни један наратив, ни једна теза или агенда која нам се пласира а да своје упориште нема у науци. Ни једна! Наука јесте извор и оправдање за све што нам се као људима намеће – енергетска парадигма, еколошка, социјална, медицинска, економска, политичка... апсолутно свака битна социолошка теза која се пласира и намеће путем запоседнутих канала комуникације, своје упориште има у тој и таквој научној парадигми.
А где је НРА у целој овој причи, запитаће се неко? Да би дошли до поенте овог текста, потребно је указати само на још једну ствар. Ми живимо у нечем што се зове Ауторитарни систем. Сви социјално- економски системи које ми људи градимо су искључиво и само формирани на ауторитету. Од породице, преко вртића, школе, радних места, бракова, навијачких група, странака, држава, војски... све је базирано искључиво на ауторитету, те у том смислу потпуно је исправно тврдити да систем јесте суштински ауторитаран.
У онтолошкој ситуацији у којој не постоји вертикална узрочност, спонтано долази до укидања јединог природног, изворног ауторитета, који је по својој природи Примордијалан и који се кратко и данас већ помало романтично назива – Бог.
Та врста система није ауторитарна на начин данас једине присутне, капиталистички устројене ауторитарности базиране искључиво на штапу и шаргарепи, већ се њена ауторитарност базира на изворним вредностима попут доброте, правде, љубави, или у физичкој интерпретацији – путем испољавања непрекршивих природних/физичких закона...
У онтолошкој поставци где се та врста истинског/природног ауторитета према којем се осећа искрено унутрашње поштовање потпуно искључује, отвара се пун простор за уплив гомиле вештачких/лажних ауторитета, који се формирају из равни људских, релативних вредности и потреба, и искључиво у хоризонталној узрочној равни.
Поводи за лажни ауторитет су увек и изнова страх или корист у очима оних који се ауторитету подвргавају. Када се у формирање или функционисање било ког система уметне интерес групе или појединца, долази до формирања идеологије и идеолошки устројених система. Идеологија, на тај начин, долази у ситуацију да формира и контролише онтологију. Идеологија је данас постала онтологија практично свих система.
Не из објективних разлога због којих онтологија и природа заиста тако и функционишу, већ из потпуно субјективних разлога прилагођавања система потребама групе или појединца. Таква ситуација у којој се наша цивилизација данас налази је у најмању руку неприхватљива, па, уколико се договоримо да стање цивилизације јесте озбиљна ствар, чак и неозбиљна.
Докле год ауторитете формирају, заступају, бране или намећу људи, могућ је дијалог, противљење, супротстављање, и то је оно чему присуствујемо данас: ратови, протести, сукоби – увек и све због наметања „мога" уместо „твога", са јединим циљем промене у смислу успостављања новог ауторитета.
Дакле, увек је могуће доводити у питање било који људски ауторитет, што јесте извор свих дијалектичких сукоба које нам тако детаљно описује Историја. И добро је што је тако, јер наметање једног врховног људског/вештачког/лажног ауторитета неминовно доводи до успоравања и поравнавања социјалних токова и томе следствене декаденције и одумирања друштва.
Такви модели су пробани у историји, диктатуре било ког типа јесу пример за тако нешто. Ниједна и никада није опстала. Западна друштва су у овом тренутку у фази евидентне декаденције и одумирања (статистике су неумољиве). Сукоби су како неминовни, тако и неопходни у на тај начин постављеном систему, те се стога они и дешавају.
У ситуацији где се као цивилизацијски феномен појављује НРА, по први пут у нама познатој историји, долазимо у ситуацију да вештачки/технолошки ауторитет који су формирали људи, прети да постане ултимативан и једини. Потпуна екстаза сваког просечног картезијанца – Бог као Апсолут је замењен технолошким апсолутним ауторитетом.
Ова изјава је помало лирски опис онога што би у скорој будућности заправо и те како могло да се деси у пракси. Да ли је реална ситуација да ће родитељи, школа, свако онај од кога се потражује одговор, сви ауторитети, када им се постави неко питање, одговор тражити од НРА?
Рационални изговор ће свакако бити да НРА располаже највећим сетом појединачних информација, којим не може располагати ни једно људско биће, те да у том смислу, сви мисаони процеси базирани на индуктивном методу извођења закључака морају бити усклађени са информацијама и закључцима које ће нам НРА саопштавати као једину истину.
Свако ко се буде супротстављао томе, у било којој ситуацији, више неће моћи чак ни да уђе у дискусију или отпор, јер неће имати са ким. Исти ће аутоматски бити дискредитован од стране већине која ће имати потпуну веру у одговоре картезијанске творевине НРА, јер су им мозгови условљени информацијом и последичним искуством да то тако јесте, и никако другачије, јер – тако каже наука.
Наука је она врста људске делатности где људски интереси, у негативном значењу те речи, не би смели да постоје. Једини циљ би требао да буде Истина, или тачније речено: Што исправније разумевање онога што реалност јесте.
Интерес јесте дубоко у данашњој науци и, последично, технологији, коју као цивилизација развијамо. То, на основу претходно реченог, значи да је данашња наука идеолошки устројена, баш као и технологија. Идеолошки оквир научног погледа на свет је базиран на картезијанству. Дакле, поновићу: наша наука је картезијанска, наша технологија је иста таква.
Сви, апсолутно сви одговори на било које питање које ће било који припадник ове цивилизације поставити након доласка на овај свет, биће генерисани из материјалистичко-картезијанског сета информација којима НРА искључиво располаже.
Искључиво материјалистички поглед на свет ће коначно постати оно што званично, у Филозофији, никада заправо постао није: једина и ултимативна истина. Материјалистичка наука је себи дала за право да се прогласи једином могућом. Ко јој је и када, тачно, то право дао? Нико и никада, заправо. На онтолошком нивоу никакво оправдање за такво упориште – не постоји.
Истина је да материјализам никада није показао нити доказао да је у праву. Чак шта више, сада већ после више од једног века потпуног преузимања научне мисли и токова од стране картезијанства, разумевања на суштинском, квалитативном нивоу нема нигде и ни у чему.
НРА ће имати тапију на картезијанску научну истину, и на све из ње идеолошки изведене наративе којима ће нас капиталистички систем у будућности базираној на апсолуту технолошке истине засипати и хипнотисати. То је више него реална ситуација, која је лако замислива већ сада на нивоу појединаца, а потпуно предвидљива на нивоу општег социјалног тренда.
У таквој ситуацији ће могућност сваког суштинског напретка ове цивилизације и њен прелазак на следећи ниво разумевања инфраструктуре реалности и из ње изведених технологија бити додатно, ако не и коначно заустављена.
Капиталистички систем сигурним корацима поставља НРА на место ултимативног чувара истине, Кербера на вратима могућности било које врсте научне спознаје и последичне технологије које нису уоквирене картезијанским начином погледа на свет.
Капитализам, тај канцер на лицу ове цивилизације, топло ушушкан у сопствени процес декаденције и пропадања, је у паничној потрази за ауторитетом који ће моћи беспоговорно да наметне. Претходни покушај је био да се новац наметне као тај врхунски ауторитет – покушај који је добрим делом, али ипак не у потпуности, успео.
Технологија на челу са НРА је нови, картезијански бог, у потпуности контролисан од стране креатора и чувара система, који увек постоје и који имају моћ да одређују којим информацијама ће НРА располагати и наметати их као једину истину.
А информације неће излазити, ни по коју цену, из задатог Картезијанског оквира – опкладу да ће бити тако и никако другачије примам у сваком тренутку од свакога, на било коју суму.
Феномен НРА, сагледан и схваћен са оваквог суштинског, онтолошког, филозофско-историјског аспекта, није ништа друго до малопре елаборирано средство за одржавање затечене, сада већ увелико неодрживе ситуације у којој се ова цивилизација налази.
Ништа више и ништа паметније. Игра је опасна, и свако онај ко мисли да се игра на том нивоу игре, тога мора бити у потпуности свестан, а на основу такве свести и одговоран за оно што чини својим деловањем или неделовањем. Све остало је погрешно.
Текст је изворно штампан у зборнику „Вештачка интелигенција: очекивања и дилеме" (Матица Српска, 2024). Објављено уз дозволу аутора.